Svake godine se lansira preko 1000 novih parfema u svetu, a taj se broj iz godine u godinu povećava. Navika naših mama, ili baka (zavisi kojoj generaciji pripadate) da imaju jedan parfem za ceo život  tzv. “signature scent”, nije više aktuelna – ili je barem redefinisana: imamo jedan ili dva omiljena mirisa koja su stalno tu, i one prolazne koje, nakon što ispraznimo bočicu, retko kada ponovo kupimo.  Ali iskušenje je ogromno, novi mirisi – ali i novi parfemski brendovi u tzv. “niche” parfemskoj zoni niču brzinom koju ni parfemski blogeri ne mogu da isprate. 

Pronaći miris za sebe nije lako, a uobičajena preporuka je da u parfimeriji probate tri do četiri mirisa na bloteru (papiru za probu), potom suzite izbor na dva i naprskate ih na kožu, pa odete kući. Tek kada se miris razvije i konačno nestane sa kože, znaćete da li ga i dalje želite: da li vam je i dalje privlačan kada su iščezle prve sveže “gornje” note, da li je dovoljno dugotrajan na vašoj koži, dovoljni intenzivan za vaš ukus… 

Baba Ruža je imala dvorište prekriveno oblim, od hodanja izlizanim kamenovima, između kojih je rastao prkos. U sred dvorišta bila je zidana česma, a iza nje ružičnjak. Ruža nije bilo mnogo, ali taman toliko da se napravi slatko od ruža, desetak tegli od kojih će se neke čuvati za slavu, a neke poslati unučićima, u Beograd. A možda i tamo, u beli svet, ako joj deca iz tog sveta dođu tokom letnjeg odmora.  Jer, njeno slatko od ruža bilo je čuveno, a recept su dobijale samo drage osobe, one za koje je baba Ruža procenila da su vredne tog recepta. Nikako ne ona što je “metula šešir na glavu i utegla se u onolki kaiš, a misli da se slatke puslice peku, kao da svi ne znaju da se one suše…” Baba Ruža nije znala za reč “skorojevići” ali je umela da takve prepozna na kilometar. Za njih su bile rezervisane “bože-me-sačuvaj” i još neke rečenice u kojima su se pominjali sveci, sa izuzetkom svetog Jovana koji je krsna slava i svetog Ilije koji je mnogo opasan.