Baba Ruža je imala dvorište prekriveno oblim, od hodanja izlizanim kamenovima, između kojih je rastao prkos. U sred dvorišta bila je zidana česma, a iza nje ružičnjak. Ruža nije bilo mnogo, ali taman toliko da se napravi slatko od ruža, desetak tegli od kojih će se neke čuvati za slavu, a neke poslati unučićima, u Beograd. A možda i tamo, u beli svet, ako joj deca iz tog sveta dođu tokom letnjeg odmora. Jer, njeno slatko od ruža bilo je čuveno, a recept su dobijale samo drage osobe, one za koje je baba Ruža procenila da su vredne tog recepta. Nikako ne ona što je “metula šešir na glavu i utegla se u onolki kaiš, a misli da se slatke puslice peku, kao da svi ne znaju da se one suše…” Baba Ruža nije znala za reč “skorojevići” ali je umela da takve prepozna na kilometar. Za njih su bile rezervisane “bože-me-sačuvaj” i još neke rečenice u kojima su se pominjali sveci, sa izuzetkom svetog Jovana koji je krsna slava i svetog Ilije koji je mnogo opasan.
Baba Ruža nije gajila ruže zbog slatkog, nego zato što je volela cveće, koje je ljubav obilno uzvraćalo. Mesto pored česme usred cveća bilo je rezervisano za stolicu na kojoj je za lepog vremena sedeo deda i čitao Politiku, uvek sa šeširom na glavi – što zbog sunca što zbog navike, i džepnim satom u džepu prsluka na kom bi povremeno, ko zna zašto, proveravao vreme. Kada bi se ruže rascvetale, baba Ruža bi obrala latice spuštajući ih u torbu od svoje cicane kecelje čije bi krajeve pridržavala jednom rukom. Pre toga bi iz džepa kecelje izvadila ukosnice za svoju sedu punđu, gumice za tegle i bombone za komšijsku decu… Iz kecelje su latice išle u vanglu sa hladnom vodom sa česme, a dalje… to je alhemija koju je samo ona znala. Mnoge su domaćice pokušale da naprave slatko po baba Ružinom receptu, ali nijedno nije bilo kao njeno. Da li je tajna u kaldrmi, dedi na stolici koji posmatra ovaj proces, cicanoj kecelji ili – što će najpre biti – baba Ružinoj umešnoj ruci i uvek bistroj glavi, ko bi ga znao. Tek one tegle, sa crnom šipkom vanile i kriškicom limuna u ružičastom gelu prošaranom laticama, niko više nije napravio. Nikada.
Na mestu kaldrme i česme sada je jedna građevina sa pet spratova plus potkrovlje, bez drveta i travke da se uzaludno ne izgubi neki kvadratni centimetar, a oni koji u njoj žive ne znaju da se bele puslice ne peku. Nego suše. A o slatkom od ruže mogu samo da sanjaju. Ako su maštoviti. Ili ako baba Ruža, negde odozgo, proceni da su vredni tog sna.
II
Maj je i htela sam da pišem o ružama. Onim u mirisnim kremama za lice, onim iz Grasa za slavne parfeme, onim iz nemačkih vrtova za organsku kozmetiku.
A onda su misli odlutale. U prošlost, do te česme i cicane kecelje koje su mi bliže od Grasa. Uostalom, i slatko od ruže pravi se od one sorte majske ruže, koju nazivaju i stolisnom, i francuskom, a toliko je voli i Dior.
U narednim danima pisaću vam o kozmetici inspiranoj ružom, ali i o svojim omiljenim preparatima i mirisima na bazi ruže.
Najpoznatija, gotovo kultna krema od ruže je Hauškina. Dr.Hauschka Rose Day Cream je prava blagodet za sve one koji imaju suvu i osetljivu kožu, a ruža je je postala i zaštitni znak ove nemačke prirodne kozmetike.
Lancome Ruža je ne samo inspiracija za kozmetiku i logotip, nego i zasebna sorta, kreirana za Lancome u Grasu, svetskoj prestonici ruža (pročitajte ovde moju priču o Lancome ruži).
Dior ima svoju bazu u Grasu, a dvorac Ganville se pred festival u Kanu otvara za VIP zvanice. Ruža se provlači kroz celu istorija brenda kao nepresušna inspiracija. Pročitajte nešto o tome u mom tekstu o Miss Dior parfemima.
Jedan od mojih omiljenih mirisa miriše na ruže. Juliette Has a Gun je brend osnovan da proslavi razne mirise ruže i razne žene: romantične, mlade, zrele, divlje, osvetnice…
Weleda ima prekrastan Krem gel za tuširanje od ruže, kremast i topao, mekog, baršunatog mirisa, koji tako divno neguje kožu i ostavlja na njoj tako mek i nežan trag nakon tuširanja.
III
A što se tiče slatka od ruže probala sam da ga napravim konsultujući internet i mamu. Mama je svojevremeno dobila recept od baba Ruže, ali pošto njeno slatko nije bilo ni blizu Ružinom, na kraju je prestala da ga pravi, a recept davno zagubila.
Evo mene kao kuvarice: najpre naberite i operite ruže.
Baba Ruža je, to se pouzdano zna, makazicama sekla onaj donji, beli deo latica. Pospite latice sa malo šećera i limuna (ili limuntusa – mera je ravna kašičica limuntusa na kilogram šećera), i izgnječite dobro latice. Iscedite vodu koju puste.
Latice sipajte u šerpu u koju ste dodali šećer sa malo vode, da “ogrezne” i ugrejali do ključanja. Na 100 g latica ide kilogram šećera po receptu. To je zato što se slatko uzima u malim količinama, samo jedna kašičica uz čašu hladne vode, za osveženje. Ali meni je svakako preslatko, pa sam smanjila šećer – na pola. Samo da vas upozrim da je sto grama – brdo latica! Shvatićete zašto je esencijalno ulje ruže tako skupo, a i to da za litar esencije treba tona latica ili više.
Kuvajte oko 20 minuta do pola sata, a domaćice znaju da izmere gustinu kašikom: kada sa nje spadnu samo dve kapi, kuvano je!
Vruće slatko se sipa u vruće tegle, ili se prekrije čistom vlažnom krpom i ostavi da se ohladi, pa se sipa u hladne tegle.
Prijatno!
Ponekad me kao gosta na radiju ili u novinama predstave kao eksperta za kozmetiku. Ja ih ispravim: samo sam dobro obaveštena...
Zamislila, doživela sve što si ispisala... I dalje mi je pre očima sve. Divan tekst!