U neuhvatljivoj igri sunca i oblaka, toplote i vlage, nijedan savet o “letnjoj nezi” nije se držao.  Mogli smo da pocrvenimo dok pijemo kafu u nekoj bašti između dva pljuska. Mogli smo da se preznojimo sto puta u danu u kom smo upozoreni na kišu i “zahlađenje”. Mogli smo da se prehladimo bosi, u sandalama, sa svežim pedikirom, u danu u kom nam je obećano “konačno sunčano i toplo”. 

Sad znamo kako se živi u Engleskoj.

Moji  favoriti za kraj (ili početak?) leta, zasnovani su na mirisnoj nezi kojom sam se borila protiv udruženih  klimatskih i klimakteričnih hirova.  

Volim Dorćol.

Volim ulice gornjeg Dorćola, sunce koje kroz grane drveća pravi titrave senke na starim fasadama.

Volim Višnjićevu ulicu, kojom se najradije spuštam ka kući. Kroz Studentski park, pored Prirodno-matematičkog, Turbeta, Podruma, radnje za popravku motocikala, Vukovog i Dositejevog muzeja, Uppa Druppa butika, radnje za popravku kišobrana, Alonsa, Supermarketa… do Dušanove, i dalje do Dunava.

Čak ni staklena grdoba u kojoj stanuje Ratel, niti par arhitektonskih gluposti niz put, ne mogu da naruše moje uživanje.

Na samom vrhu Višnjićeve, godinama prolazim pored male, zanatske radnje “Koral”.  (Evo gore na slici, pogled iz “Korala” na Višnjićevu ulicu. )