Povratak u Weledu

October

31. oktobar 2016.

Dan veštica je tu, praznik koji ne pripada našoj tradiciji, uvezli smo ga zajedno sa Danom zaljubljenih. Možda iz pomodnosti – ali hajde da prazniku ne gledamo u zube: važno je da se nešto slavi.

U čast veštica i magije, svih onih bića koja su nekada nastanjivala svet – ili barem našu maštu – u čast vremena kada je priroda bila čarobna, u čast vila i patuljaka, drekavaca i bauka, pišem danas. U čast sela u kojima još ima baba koje motikom okopavaju svoje leje, ne počinju nijedan posao za punog meseca i veruju da na onoj livadi u nekim letnjim noćima možeš da uletiš u vrzino kolo.

U to ime pišem o mestu u kom ljudi još veruju da je priroda magična, u koje zakoračiš kao u Tolkinov Okrug.

Oktobar je za mene već godinama mesec Welede i njenog vrta.

Nije da Weleda ima nekih poslova sa vešticama, ali ima sa verom da je kosmos upleten u ovozemaljske stvari, a ta se magija zove antropozofija, filozofija koju je osnovao Rudolf Štajner pre više od sto godina. Kada se primeni na vrt i gajenje biljaka, srebro se smatra metalom koji privlači mesec i stavlja se u zemlju koja treba da postane hrana za neke “mesečeve” biljke.

Biljka sa Madagaskara koji se nekontrolisano razvija mnoštvom malih listića po obodu, smatra se hiperaktivnom: njenim se sokovima leče ljudi koji su poremetili ritam života i zamenili dan za noć, i deca koja imaju pundravce u guzi.

Fotografija Jelena Đukić

Motika je i dalje punopravno sredstvo rada u ovom vrtu, u kom za poljoprivrednu hemiju nema mesta, a svaka prirodna pojava ima svoje značenje i svoju svrhu.

Nisam posvećenik, a Weledin pristup poštujem kao jednu posebnu posvećenost prirodi kakvu tek poneki brend na planeti gaji. Ta posvećenost i želja da sa prirodom ostanemo jedno, za mene, korisnika kozmetike i ponekog lekovitog preparata iz Weledine apoteke, garancija je da ću dobiti proizvod od zdravih, čistih, i zarad malo ezoterije (koja priliči ovom danu) slobodno mogu da kažem srećnih biljaka. Sveže prerađenih i znalački ukomponovanih u kremu, serum ili kapi za oči.

Za mene, Weleda ne mora da nosi nikakav sertifikat, sertifikati su za neke druge brendove koji moraju da dokazuju kako se gaje njihove biljke.

Četvrti put u Weleda vrtu

Jedan maj i tri oktobra, u Weledi sam boravila kao domaćica drugih novinara i blogera, u svojstvu PR-a za ovaj brend u Srbiji, ali i kao gost divnim domaćinima iz Nemačke. Šta čovek više da poželi? Pitali su me da li mi je dosadilo. Ne. Mene tamo čeka jedna klupa u sred Weleda vrta pored kućice koju sam, u nedostatku druge ideje, nazvala baštovanskom.

U maju 2012. desio se prvi susret i ljubav na prvi pogled. Pored baštenske kućice tada je rasla glicinija, raskošna i mirisna.

U oktobru 2013. cveće je ludovalo kao da je ponovo maj, bilo je jasno da vreme ovde korača nekim drugim koracima.

Oktobra 2015, Noć veštica se bližila, bundeve su bile spremne, neke već izdubljene, hibiskus je plamteo enegijom skupljanom.

tokom celog leta. Magična žuta poljana čuvala je beldi sjaj skrivenog oktobarskog sunca.

U oktobru 2016, klupa je zasuta suvim lišćem a sunce pada nisko, ravno na sto. Spustiš šolju sa kafom, zažmuriš i nađeš se u bezvremenom zen trenutku, nasamo sa vetrom i vlažnim mirisom zemlje.

Malo je kasno za mene da postanem profesionalni baštovan, ali ovde raditi… mora biti divno, mora donositi osećaj ispunjenosti i svrsishodnosti. Jer…

Pedeset hiljada biljnih vrsta izumre u svetu. Svake godine.

Dve su spasene, zahvaljujući Weledi. Vrsta paprati kojoj se nisam potrudila da zapamtim latinsko ime, jer za nju više ne treba ni brinuti: leži ušuškana pod nadstrešnicom od loze, na zemlji donesenoj iz šume u kojoj je prirodno rasla, u izmaglici raspršenih vodenih kapi kako bi se osećala kao kod kuće. Ovde, u Weleda vrtu u Švebiš Gmindu.

Druga je arnika. Biljka koju Weleda mnogo koristi, koja greje i zaceljuje, čuva se pod Weledinoim budnim okom u Rumuniji, na Karpatima. Tamo gde će joj klima i tlo prijati.

Naš vodič kroz park, jedna posvećena dama, sve nam je ovo pričala, i pred nama ubrala poslednji preostali neven i zadenula ga za torbu. Weleda troši puno nevena, bere ga u julu, a najviše koristi u proizvodima za negu beba.

Iz vrta biljke odlaze u proizvodnju, pa je i nas put vodio u fabriku.

Kada prođete kroz ceo proces proizvodnje, od mrvljenja biljaka, spajanja vodenih i uljnih komponenti, pakovanja u tubice… omamljeni mirisima esencijalnih ulja koja se čuvaju u velikim metalnim tankerima, spremni ste da sami napravite svoju kremu. Recept nam je otkrio profesor Nonaka koji je u Weledi niz godina radio na formulaciji krema.

On je objašnjavao, mi smo mutili. Deo vode, deo jojobinog i susamovog ulja, zagrejano na 70 stepeni da se sjedini…

I na kraju najlepši deo: dodavanje esencijalnih ulja, kreiranje vlastitog mirisa. Moj je imao sandalovinu, ilang i pomorandžu. Krema koju sam donela kući mirisala je kao parfem. Držim je u frižideru i mažem ruke kada želim da se vratim u taj vrt, da se oraspoložim.

Drugo blisko iskustvo sa materijama od kojih se pravi kozmetika bilo je u radionici sapuna. Malo sode, malo ulja, malo vode, sve lepo zamesi, dodaj prstohvat latica da lepše izgleda.

Na kraju stavi još i miris. Odlučna da ovaj put budem odmerena odabrala sam samo lavandu. Malo više lavande. Sada maleni sapun predoziran lavandom zamiriše celo kupatilo. Naravoučenije: esencijalnim uljima nije lako odoleti, a jeste lako u njima preterati.

A kada ste Weleda gost, onda ima još organskih stvari koje treba da probate.

Ne pravi ih Weleda, ali ćete shvatiti da u okolini Štutgarta, u komšiluku ovog vrta, mnogi razmišljaju o organskoj i biodinamičkoj hrani, i voće, povrće, žito… gaje po strogim pravilima Demeter sertifikata.

Poput Beutelsbacher sokova od svih mogućih kombinacija voća. Ili peciva iz Die Zinßer Mühle – mlina osnovanog hiljadu petsto i neke, koji i dalje vodi ista porodica. Žito koje melju je, naravno, organsko, ali nezaboravan je doživljaj bila večera u njihovoj radionici za izradu hrane, gde smo pripremali sami testo za naš obrok.