3. mart 2017.

Tačno se sećam trenutka u kom sam zauvek zavolela boravak pored vode. Pamtim i mesto: duboki usek u šumi kroz koji je tekao plitak i bistar brdski potok, maleni  zdenac u kom se skupljala voda. Sunčeve šare razbacane neuredno okolo i iskonska tišina. Bila sam dete i nisam znala za reč iskonski, ali to mi nije smetalo da znam da šušanj među lišćem ili cvrkut samo pojačavaju osećaj te tišine i tog mira. Čučala sam na nekom kamenu i mogla tu da ostanem satima posmatrajući kako moje ruke lelujaju u potoku. Duboka hladnoća koja je izbijala iz kamenova, ispod gomile nataloženog lišća, ispod krakova drveća pruženog po zemlji, u strašnom neskladu sa vrelinom letnjeg vazduha u šumi, jasno je govorila da je to magijsko mesto: pomalo jezovito ali divno.

Pročitajte ceo tekst