20160514_095259

 

Baba Ruža je imala dvorište prekriveno oblim, od hodanja izlizanim kamenovima, između kojih je rastao prkos. U sred dvorišta bila je zidana česma, a iza nje ružičnjak. Ruža nije bilo mnogo, ali taman toliko da se napravi slatko od ruža, desetak tegli od kojih će se neke čuvati za slavu, a neke poslati unučićima, u Beograd. A možda i tamo, u beli svet, ako joj deca iz tog sveta dođu tokom letnjeg odmora.  Jer, njeno slatko od ruža bilo je čuveno, a recept su dobijale samo drage osobe, one za koje je baba Ruža procenila da su vredne tog recepta. Nikako ne ona što je “metula šešir na glavu i utegla se u onolki kaiš, a misli da se slatke puslice peku, kao da svi ne znaju da se one suše…” Baba Ruža nije znala za reč “skorojevići” ali je umela da takve prepozna na kilometar. Za njih su bile rezervisane “bože-me-sačuvaj” i još neke rečenice u kojima su se pominjali sveci, sa izuzetkom svetog Jovana koji je krsna slava i svetog Ilije koji je mnogo opasan.

Pročitajte ceo tekst