20160514_095259

 

Baba Ruža je imala dvorište prekriveno oblim, od hodanja izlizanim kamenovima, između kojih je rastao prkos. U sred dvorišta bila je zidana česma, a iza nje ružičnjak. Ruža nije bilo mnogo, ali taman toliko da se napravi slatko od ruža, desetak tegli od kojih će se neke čuvati za slavu, a neke poslati unučićima, u Beograd. A možda i tamo, u beli svet, ako joj deca iz tog sveta dođu tokom letnjeg odmora.  Jer, njeno slatko od ruža bilo je čuveno, a recept su dobijale samo drage osobe, one za koje je baba Ruža procenila da su vredne tog recepta. Nikako ne ona što je “metula šešir na glavu i utegla se u onolki kaiš, a misli da se slatke puslice peku, kao da svi ne znaju da se one suše…” Baba Ruža nije znala za reč “skorojevići” ali je umela da takve prepozna na kilometar. Za njih su bile rezervisane “bože-me-sačuvaj” i još neke rečenice u kojima su se pominjali sveci, sa izuzetkom svetog Jovana koji je krsna slava i svetog Ilije koji je mnogo opasan.

Baba Ruža nije gajila ruže zbog slatkog, nego zato što je volela cveće, koje je ljubav obilno uzvraćalo. Mesto pored česme usred cveća bilo je rezervisano za stolicu na kojoj je za lepog vremena sedeo deda i čitao Politiku, uvek sa šeširom na glavi – što zbog sunca što zbog navike, i džepnim satom u džepu prsluka na kom bi povremeno, ko zna zašto, proveravao vreme. Kada bi se ruže rascvetale, baba Ruža bi obrala latice spuštajući ih u torbu od svoje cicane kecelje čije bi krajeve pridržavala jednom rukom. Pre toga bi iz džepa kecelje izvadila ukosnice za svoju sedu punđu, gumice za tegle i bombone za komšijsku decu… Iz kecelje su latice išle u vanglu sa hladnom vodom sa česme, a dalje… to je alhemija koju je samo ona znala. Mnoge su domaćice pokušale da naprave slatko po baba Ružinom receptu, ali nijedno nije bilo kao njeno. Da li je tajna u kaldrmi, dedi na stolici koji posmatra ovaj proces, cicanoj kecelji ili – što će najpre biti – baba Ružinoj umešnoj ruci i uvek bistroj glavi, ko bi ga znao. Tek one tegle, sa crnom šipkom vanile i kriškicom limuna u ružičastom gelu prošaranom laticama, niko više nije napravio. Nikada.

 

20160514_162325

 

Na mestu kaldrme i česme sada je jedna građevina sa pet spratova plus potkrovlje, bez drveta i travke da se uzaludno ne izgubi neki kvadratni centimetar, a oni koji u njoj žive ne znaju da se bele puslice ne peku. Nego suše. A o slatkom od ruže mogu samo da sanjaju. Ako su maštoviti. Ili ako baba Ruža, negde odozgo, proceni da su vredni tog sna.

II

Maj je i htela sam da pišem o ružama. Onim u mirisnim kremama za lice, onim iz Grasa za slavne parfeme, onim iz nemačkih vrtova za organsku kozmetiku.

 

20160501_094542-001

 

A onda su misli odlutale. U prošlost, do te česme i cicane kecelje koje su mi bliže od Grasa. Uostalom, i slatko od ruže pravi se od one sorte majske ruže, koju nazivaju i stolisnom, i francuskom, a toliko je voli i Dior.

U narednim danima pisaću vam o kozmetici inspiranoj ružom, ali i o svojim omiljenim preparatima i mirisima na bazi ruže.

Najpoznatija, gotovo kultna krema od ruže je Hauškina. Dr.Hauschka Rose Day Cream je prava blagodet za sve one koji imaju suvu i osetljivu kožu, a ruža je je postala i zaštitni znak ove nemačke prirodne kozmetike.

Lancome Ruža je ne samo inspiracija za kozmetiku i logotip, nego i zasebna sorta, kreirana za Lancome u Grasu, svetskoj prestonici ruža (pročitajte ovde moju priču o Lancome ruži).

Dior ima svoju bazu u Grasu, a dvorac Ganville se pred festival u Kanu otvara za VIP zvanice. Ruža se provlači kroz celu istorija brenda kao nepresušna inspiracija. Pročitajte nešto o tome u mom tekstu o Miss Dior parfemima.

Jedan od mojih omiljenih mirisa miriše na ruže. Juliette Has a Gun je brend osnovan da proslavi razne mirise ruže i razne žene: romantične, mlade, zrele, divlje, osvetnice…

Weleda ima prekrastan Krem gel za tuširanje od ruže, kremast i topao, mekog, baršunatog mirisa, koji tako divno neguje kožu i ostavlja na njoj tako mek i nežan trag nakon tuširanja.

 

20160511_092653

 

III

A što se tiče slatka od ruže probala sam da ga napravim konsultujući internet i mamu. Mama je svojevremeno dobila recept od baba Ruže, ali pošto njeno slatko nije bilo ni blizu Ružinom, na kraju je prestala da ga pravi, a recept davno zagubila.

Evo mene kao kuvarice: najpre naberite i operite ruže.

 

20160514_095423

 

Baba Ruža je, to se pouzdano zna, makazicama sekla onaj donji, beli deo latica. Pospite latice sa malo šećera i limuna (ili limuntusa – mera je ravna kašičica limuntusa na kilogram šećera), i izgnječite dobro latice. Iscedite vodu koju puste.

 

20160514_095648

 

Latice sipajte u šerpu u koju ste dodali šećer sa malo vode, da “ogrezne” i ugrejali do ključanja. Na 100 g latica ide kilogram šećera po receptu. To je zato što se slatko uzima u malim količinama, samo jedna kašičica uz čašu hladne vode, za osveženje. Ali meni je svakako preslatko, pa sam smanjila šećer – na pola. Samo da vas upozrim da je sto grama – brdo latica! Shvatićete zašto je esencijalno ulje ruže tako skupo, a i to da za litar esencije treba tona latica ili više.

 

20160514_100917-1

 

Kuvajte oko 20 minuta do pola sata, a domaćice znaju da izmere gustinu kašikom: kada sa nje spadnu samo dve kapi, kuvano je!

Vruće slatko se sipa u vruće tegle, ili se prekrije čistom vlažnom krpom i ostavi da se ohladi, pa se sipa u hladne tegle.

Prijatno!

 

20160514_162408-001

 

 

Ostavite komentar

Adrijana on 17/05/2016

Zamislila, doživela sve što si ispisala... I dalje mi je pre očima sve. Divan tekst!

Ljiljana on 17/05/2016

Hvala, Andrijana. To mi je srcu bliska priča

jasna on 17/05/2016

Razmisljala sam da li da pravim kremu za lice, koristeci etericno ulje ruze, ali poslje vaseg texta, odluka je pala. Hvala Vam na ovako divnom textu :)

Ljiljana on 18/05/2016

Draga Jasna, drago mi je da je inspiracija tu, šta god da podstakne...

Jaca on 17/05/2016

Uh kakav tekst! Bice vrlo tesko bar priblizno napisati nesto ali evo citajuci recept shvatila sam da ce sutra ujutru vec ruza da izgine za ovo-pojescemo je ....Danas popodne sam je skljocnula nekoliko puta,valjda ce biti dovoljno za zivot jedne ruze.Ostace zabelezena na mojim fotografijama :)

Ljiljana on 18/05/2016

Draga Jaco, jeste ih malo tugaljivo brati, ali kad su već tako razlistane, tešiš se da će ubrzo i sama da opadne...

Adrijana on 18/05/2016

Hvala tebi sto si podelila sa nama ove licne momente. Bilo je zadovoljstvo procitati. :)

Ljiljana on 18/05/2016

Draga Adrijana, bilo je i meni uživanje pisati malo "nekozmetičkih" tema, moram da priznam.

Ivana on 18/05/2016

Divan i topao tekst, podsetio me je na moju baku i njene ruže, i na moju profesorku koja je imala najlepši ulaz u dvorište upravo zbog majskih ruža. Srdačan pozdrav, Ivana

Ljiljana on 18/05/2016

Hvala Ivana. Ništa bez ličnih uspomena.

Bojana Petkovic on 18/05/2016

Koliko ste romanticni!:) <3 Kakva toplina, divno! Sa ruzama sam dugo imala ambivalentan odnos...Zasto?! Ruze su prelepe, ukras dvorista, a tek kad su mirisne! Ali kada imate i pse u dvoristu onda krecu problemi sa ruzama. Bavim se uzgojem labradora vise od deset godina. Labradori su poznati po tome da vole da "proucavaju" sve sto se nadje u njihovoj blizini, a posebno u basti. Puno puta su se psi uboli ili povredili pokusavajuci da se "upoznaju" sa ruzama. Kada dodje jesen i mama obreze ruze, uvek neki trn nekako dospe u sapice mojih pasa :( Toliko puta sam se nervirala zbog ovoga da sam pocela da imam poprilicno neprijateljske misli prema ruzama u nasem dvoristu.. A onda sam se zaljubila... Kad god smo isli kod njega, na ulazu u dvoriste docekivala bi nas 20 godina stara ruza penjacica, mirisljavi oreol nad ulazom u magicni svet voljene mi osobe. Toliko puta na rastanku, pred zoru, njen miris me nezno milovao, dajuci mi nadu da ce mi ljubav biti uzvracena. I danas, kada prodjem pored te kuce i vidim ih, setim se sebe iz tih dana. Cini mi se kao da su me razumele i bodrile me svojom lepotom da se borim za tu ljubav. Danas zivim u stanu jednog divnog gospodina koji obozava ruze! Na njegovo insistiranje sada imamo 6 mladih ruza penjacica, mirisljavih(kazu nema ih mnogo) na terasi. Zavolela sam ih (macke su pametnije od pasa, ne petljaju se i ne povredjuju ni sebe ni ruzu). Ruze u dvoristu mojih roditelja prvi put sam obrezala ja ove godine, i dok sam to radila porazgovarala sa njima, govorila sam im kako nije lepo da mi povredjuju pse. Rekle su mi da ne treba sa se ljutim, da su se samo branile. Oprostila sam i njima i neuzvracenoj ljubavi. Necu valjda da budem i ja toliko uporno nepristupacna prema neznim laticama koje mi se smese? Orezala sam ih i ogradila! Nesto cega nisam mogla da setim koliko godina!? :)

Ljiljana on 21/05/2016

Bojana, pa to je cela životna priča. Hvala puno. Meni će sada biti teško da biram dobitnika poklona - dobitnik sam ja, ustvari, sa ovako divnim pričama.

Dragana on 18/05/2016

Vratili ste me u detinjstvo...kao da sam ja pisala tekst o mojoj baki Desi..o dvoristu punom cveca, medju njima i ruzama, o dzepovima punim slatkisa, o kaldrmi, cesmi u dvoristu..uh, naviru mi uspomene i krecu mi suze na oci.. Nedostaje mi baka i njene ruze, a vise ih nema, ni bake ni ruza.. :( Ostale su uspomene, i ostala je jedna mala bocica parfema Bugarska rosa u bakinoj sobi, da povremeno pomirisem i osetim moju baku <3

Ljiljana on 21/05/2016

Draga Dragana, hvala vam što ste podelili uspomenu sa nama. Sećam se bugarske ruže i te male bočice.

Sofija on 18/05/2016

Koliko god da me je obradovala vest o novom parfemu (a zaista jeste, skakućem u sebi od sreće), moram priznati da me je više zaintrigirala priča o baka Ruži i njenom tajnom specijalitetu. Iako je skeptik u meni odmah posumnjao, umirila me je ideja da čak i da jeste fiktivna, sigurno je nekada negde u nekom kamenom vrtu postojala baka Ruža koja je gajila ruže za svoje slatko i koja još uvek postoji kao nadahnuće u trenucima kada nam je toliko potrebno da se podsetimo pravih vrednosti. Ponela me je priča, uljuljkala u sećanja, i odlutah do jednog dragog ružinog žbuna... Ne, to nije bio specijalno gajen žbun za jedinstvenu sortu poznate kuće parfema. To je bio najobičniji žbun divlje ruže, možda i samonikao, ali na tako savršenom mestu da je teško ne poverovati da nije planski posađen baš na tom uglu dvorišta,da raste kroz mesinganu ogradu iza betonske klupice u zidiću. Tako običan, jednostavan, ali najvoljeniji žbun na svetu. Iako se miris sitnih latica jedva izdvajao u moru gradskih aroma, za mene je bio najopojniji i maštala sam da se na talasima tih nota širi i do najudaljenijih i najusamljenijih krajeva. Kako sam samo nadobudno „gajila“ svoje ružice. Sa čitavih svojih devet godina, ne znajući ni kada ni kako se ruže orezuju, sa najvećom pažnjom sam im svojim malim zeka makazicama skraćivala stabljike koje se nisu uklapale u savršen oblik. Ponekad sam im pevala i brisala malom krpicom laticu po laticu, listić po listić, jednostavno zato što sam negde čula da se tako neguju biljke. Iako nisam znala pravila đubrenja, zalivanja ni zaštite, naivna želja i ljubav i pokoja kocka šećera su bile dovoljne da ovalni žbunić bude moj ponos narednih nekoliko godina. I naravno, nisam propuštala priliku da drage žene u svom životu obradujem malim pupoljičastim darom od srca… Odlutah previše od zadate teme, ali uvod u ovaj članak me je zaista toliko inspirisao. Samo sam htela da naglasim koliko cenim lični pečat, jer opis proizvoda može svako da napiše, pa čak i detaljnu analizu, ali pričicu koja će ostaviti trag… e to je već talenat i posvećenost. Ruža. Šta je za mene ruža? Ukratko: apsolutno savršenstvo. Ne postoji ništa lepše na ovom svetu i kada bih mogla da budem nešto drugo, bila bih ruža. Tako jednostavna a jedinstvena, nežna i jaka. Ruža u celom svom paketu, od nežnih latica, zanosnog a jasnog mirisa, čvrste stabljike i savršenog malog trna. Oduvek me je fascinirala. Od Malog princa, kao nešto dragoceno, prelepo, tajanstveno i esencijalno, preko pokušaja da od latica iz ujnine bašte napravim sopstveni parfem,sama reč ruža je bila dovoljna da mi nešto privuče pažnju i kupi me na prvu loptu, pa bila to boja, pesma, knjiga… i bezbroj mazalica, kupki, parfema.. pa i ovaj tekst sam pročitala preko reda, samo zato što je imao reč ruža u naslovu. Imam dosta i loših iskustava jer moram da isprobam sve sa ružom, ili od nekih proizvoda previše očekujem, posebno kada je kozmetika u pitanju, ali ipak svako ružičanstveno iskustvo je bilo poučno i jedinstveno i većina je ostavila dubok trag i svaki novi dodir ruže se urezao u rutinu, da tu i ostane. P.S. Definitivno ću isprobati recept!

Ljiljana on 21/05/2016

Draga Sofija, i vi ste me obradovali. Kako je divno imati čitaoce koji napišu celu priču.

Ljiljana on 21/05/2016

E da, Sofija, baka Ruža je stvarna. Nije se zvala ruža, ali je sve ostalo ono što stvarno pamtim.

Milica on 20/05/2016

Za ružu, ovu kraljicu biljne vrste, vežu me divni dani detinjstva. Dani bezbrižnosti i ljubavi, dani sreće i blagostanja. Pre nešto više od dve decenije na jugu Kosova i Metohije zaista se lepo živelo. Bejaše tamo i jedna gimnazija u kojoj je moja mama radila kao profesor srpskog jezika. Gimnazija sa najlepšim vrtom koji sam videla do tada. Vrtom kakvi su oni u bajkama. Vrtom koji kao da je mogao da ispuni svaku želju. Vrtom koji je bio kao utočište u sumornim i tužnim danima, a u danima sreće predstavljao šlag na tortu. E ono što je taj vrt činilo najposebnijim, jesu ruže. Ruže u raznim bojama, stasite, moćne! I tako orne da pored toga što ulepšavaju gimnazijski vrt, ulepšaju i naš stan. Naime, mama je imala tu čast i privilegiju da, kad god joj je srcu milo, može da ubere buket ovih cvetnih lepotica. Mi u kući tačno smo znali kada je taj dan, jer mama tada nikako nije smela da zaboravi nožić koji joj je olakšavao branje. A ja i dan danas pamtim te divne momente kada se ona vraća kući posle nastave. Posmatram je sa terase. Ona, inače onako malena, korača drvoredom glavne ulice, a vidi joj se samo donji deo tela. Gornji sakriva čarobni buket ruža koji se ponosno šepuri. I mama zajedno sa njim. Trenutak kada ulazi u stan posebno je bivao veličanstven. Fantastičan miris raširi se celim stanom, a mama, kada je poljubim, miriše k’o najlepša ruža. I sad u svom sećanju mogu da osetim tu aromu. Urezala se duboko u mojim čulima, a ja je ljubomorno čuvam ne dozvoljavajući joj da izvetri. Kraljice majke prirode bivaju s najvećom ljubavlju smeštene u vazu. A sav prostor oplemenjen njima. Oplemenjena i naša srca. Zauvek! Ruže je imala i baka u svom dvorištu. Uvek bi nam prve srdačno poželele dobrodošlicu kad god bi se približavali bakinoj kući. A kada krenu da im opadaju latice, ja i moje sestre radosno smo ih sakupljale sa zemlje i sa njima, u improvizovanoj kuhinjici koju smo imale kod bake, pravile razna izmišljena jela. Tada nisam ni slutila da postoji slatko od latica ruža. :) Bejahu to divni dani! I danas mi, a od strane moje jače polovine, svakog Svetog Trifuna i 8. marta, pored glavnog poklona, po jedna crvena lepotica ulepša taj dan. Zapravo, ona je za mene glavni poklon. Najlepši poklon!

Ljiljana on 21/05/2016

Draga Milice, prelepo! Baš vrsta priče kakvu sam priželjkivala da dobijem. Hvala vam puno. Baš ste me obradovali i oplemenili ovu stranu

Ivana Šumanac on 23/05/2016

Milicina prica je prelepa!

Milica on 25/05/2016

Draga Ljiljana, drago mi je da Vam se priča dopala i moje je zadovoljstvo i čast što sam deo Vašeg divnog sveta <3

Šta Mi Treba on 13/07/2018

Divna priča i divne preporuke. Sve neke regularne, svakodnevne stvari, ali poenta je da je jako lepo napisana. :) Baš me vraća u detinjstvo, kada je i moj kraj bio pun kuća i bašti, a sada od zgrada ne vidim ni nebo, a kamoli Zvezdarsku šumu, tamo negde u daljini Dunav, prirodu... Ne znam da li sam ikada jela slatko od ruža, sad me baš vuče da ga probam. A nisam znala ni za Weleda mirisne vodice.

Ljiljana on 13/07/2018

Čista nostalgija. Nego, Weleda toaletne vode se ne prodaju kod nas.

Jelena on 06/09/2021

Priča je divna i pogađa po sred srca. Među ružama se i ja osećam nekako posebno, van vremena i prostora, baš kao da mi društvo pravi divna baka Ruža :)

Ljiljana on 06/09/2021

Hvala @Jelena, i meni je ovo jedna od najdražih priča.